Празник Светог Симеона Јуродивог слави се као сеоска заветина 3.8. и то је непомични празник.
Крст установљења цркве Светог Сименона на Богојевском имању постављен је 1905. године, а по предању постављање крста и установљења црквеног места учињено је после великих пошасти од града који је оставио село без хране.
Непосредно пред други светски рат, селу Шарбановцу је од стране Александра Дерока тадашњег арихтекте двора Карађорђевића поклоњен пројекат цркве, те је урађен темељ и изграђен дом за свештеника а са даљим радовима се престало због избијања рата. Каснија комунистичка власт није имала разумевање за наставак изградње светог храма те је једно време цео простор био зарастао у трње али је крајем деведесетих година прошлог века простор сасређен и приведен намени, празновању свеца.
Планове тј пројекат цркве са списком дародаваца за изградњу објекта цркве изношен је од стране тадашњег свештеника протојереја Петра Милинковића приликом обнове објекта старе цркве у центру села и изградње помоћног објекта- капеле којима је испред Цркве руководио почетком деведесетих година са намером да се мештани подстакну, открију темељи и настави са радовима. За потребе овог рада и као опште културно добро покушано је проналажење датог документа али се од свештеника дошло до сазнања да је приликом пресељења црквене документације комплет документација негде затурена.
За тај дан колачари којих има двојица или тројица, долазе са породицама и гостима у црквиште и по одржаној молитви коју води свештеник организују ручак за породицу, своје госте и све људе који на тај дан дођу у цркву да обележе празник.
Сам празник Светог Симеона Јуродивог ретко се слави у Србији а и појам Јуродивости до скора је био стран самим мештанима све док свештеници на благодатној беседи по завршеној молитви нису објаснили да јуродивизам представља „ Лудост у име Христово“ тј да се Светац Симеон бавио свакојаким лудостима кушајући вернике да ли су правоверни или не и кроз те своје лудости лечио људе, давао савете, тешио и исцељивао, чега људи најпре нису били свесни а по смрти његовој схватили су да је тај светац што се правио луд био паметнији и мудрији много више од учених људи и мудраца тог времена .Све те његове лудости бележио је његов сапутник ђакон Јован.
У житију светих о смрти светог Симеона стоји:
“ Ђакон Јован дошавши у колибу пребодобнога и не нашавши га у њој свуда га брижљиво тражаше.А када затим дознаше да је свети Симеон умро и већ сахрањен. Он горко заплака. И оде на његов гроб са намером да одатле узме тело његово и чесно га сахрани на почасном месту. Но кад отворише гроб не нађоше светитељево тело јер Господ са светим анђелима Својим беше га пренео на напознато за људе место.Тада сви житељи града Емесе као пробудивши се из сна стадоше се присећати и причати један другоме чудесна дела божијег угодника и пророчанства и много страдално житије његово . Тек тада схватише да јуродиви није био луд већ мудрији од свих мудраца овог века и да је он кога су сматрали за грешника био праведан и преподобан и да је под видом јуродства и грешности скривао од људи своје богоумно и богоугодно живљење.“

Није сачуван траг од када се у Шарбановцу као заветина слави празник Светог Симеона.